ЗАКОНОПРАВИЛО

Законоправило је један од темељних извора за разумевање како је римско-византијско правно наслеђе улазило у средњовековну Србију. Историчар права Срђан Шаркић показује да је тај процес започео у XIII веку преко Номоканона, а наставио се и развијао у XIV веку кроз касније законодавство.

Посебно је важан поменути Градски закон, превод византијског Прохирона. Његове одредбе утицале су на касније српско право, укључујући Душаново законодавство, а утицај ове правне традиције није био ограничен само на Србију.

Зато Законоправило и Душанов законик нису два назива за исто дело. Припадају различитим временима и различитим законодавним подухватима, иако постоји континуитет правних извора и идеја.

Књига показује да у средњовековном схватању црквени живот није био одвојен од питања породице, одговорности, имовине и међуљудских односа. У студији Саше Шољевића наглашава се управо ширина тог подухвата: Законоправило није било намењено само унутрашњој црквеној организацији, него обликовању хришћанског погледа на заједницу.

За данашњег читаоца то је прилика да Светог Саву сагледа и као организатора и посредника велике правне традиције, а не само кроз животописне приче.

У оваквим изворима могу се проучавати брак, односи супружника, имовинска питања и начин на који су антички правни појмови преобликовани у хришћанској средини. Шаркић, на пример, на питању дефиниције брака прати везу између римског, византијског и српског средњовековног права.